Srbin koji je zadužio Sloveniju – potpukovnik Stevan Švabić
U utorak 23.3.2022. smo u prostorima srpske biblioteke „Mihajlo Pupin“ imali priliku da saslušamo istorijsku priču o čoveku koji je istinski zadužio Sloveniju – potpukovniku Stevanu Švabiću. Predavanje je održao gospodin Milan Aksentijević, general JNA u penziji, koji se već godinama bavi sakupljanjem pisanih materijala povezanih sa potpukovnikom Stevanom Švabićem. Prenosimo priču u sažetom obliku.
Jesen 1918. U toku su pripreme na mirovnu konferenciju kojom će se i zvanično završiti Veliki rat. Italijanska vojska stoji na reci Pijavi. Pola miliona vojnika austrougarske i nemačke vojske vraća se kući u neredu. Rat je završen, vojska je bez komande, pa dolazi do pljački i silovanja na putu vojske ka svojim ognjištima.
Zarobljenički logori u Austriji i Nemačkoj, u kojima su bili zatočeni srpski i ostali saveznički vojnici, raspušteni su, pa i naša vojska kreće svojim kućama. Veće grupe vojnika se vraćaju vozovima, a manje grupe se snalaze na svoj način. Neki čak idu i peške. Potpukovnik Švabić je bio najviši po činu među zarobljenicima u logoru kraj Salcburga. Dobio je na razpolaganje voz u koji je ukrcao oko 400 oficira i 300 vojnika. Dana 5.11.1918. u jutarnjim satima se taj voz zaustavlja na železničkoj stanici Ljubljana.
Ovom događaju je prethodilo potpisivanje Krfskog sporazuma (podpisan 20.7.1917) u kome su se politički predstavnici Slovenaca, Hrvata i Srba iz Austrougarske (takozvani jugoslovenski odbor) i predstavnici Kraljevine Srbije obavezali na formiranje zajedničke države. Predstavnici slovenačke privremene Vlade su na osnovu Krfskog sporazuma zatražili od potpukovnika Švabića da ostane i pomogne Vladi Slovenije da uspostavi red i mir u zemlji i razoruža razuzdanu austrougarsku vojsku. Potpukovnik Švabić brzo procenjuje ozbiljnost situacije i prihvata da sa svojim timom ostane u Ljubljani i pomogne Vladi.
Haotičnu situaciju je želela da iskoristi Italija koja je, čekajući na mirovni sporazum u Parizu (18.1.1919-21.1.1919.), želela da vojno okupira područje na kome u tom trenutku nije postajala organizovana država i na taj način obezbedi bolju poziciju na mirovnoj konferenciji u Parizu. Italijanska vojska prelazi reku Soču i kreće prema Ljubljani, prelazeći granicu koja je bila određena Londonskim sporazumom. Vrlo brzo italijanska vojska okupira Logatec i kreće prema Vrhnici.
Potpukovnik Švabić raspoređuje svoju vojsku pred Italijane na liniji Verd-Zaplana i šalje ultimatum italijanskom komandantu u obliku note koja glasi:
„Vojska Kraljevina Srbije, u ime Antante, zaposela je oblast Ljubljane. Imam naređenje da sprečim svaki ulazak savezničkim italijanskim vojnicima u zaposednutu oblast. Biće mi vrlo neprijatno ako u cilju izvršavanja naređenja budem morao upotrebiti oružje, za šta imam ovlašćenje. Ako bi moralo doći do prolivanja savezničke krvi, srpska vojska skida sa sebe svaku odgovornost. Molim komandanta da naredi da se saveznička italijanska vojska zaustavi na vododelnici Soče i Save dok Kraljevska srpska Vlada ovo pitanje ne reguliše sa Kraljevskom italijanskom Vladom.
Komandant Srpskih trupa u Slovenačkoj, potpukovnik Stevan Švabić.“
Ova nota je bilo dovoljno ubedljiva da se Italijani okrenu i vrate na svoje početne položaje. Ovo je jedinstven slučaj u istoriji ratovanja da bivši ratni zarobljenici, oslobođeni iz zarobljeničkih logora, u kojima su neki od njih proveli pune četiri godine, ostanu svi do jednoga i pomognu svojoj braći Slovencima.
Potpukovnik Švabić je zbog ovog uspeha i odbrane Ljubljane bez prolivene kapi krvi dobio naziv počasnog građanina Ljubljane i orden Beli orao 4. stepena.
