Škola nekada i sada
Image by macrovector on Freepik
Kad sam bio u osnovnoj školi u Bogatiću od 1977 – 1985, znao se red. Bio je baš dobar obrazovni sistem.
Obavezne plave uniforme, potpuno svejedno ko su ti roditelji, da li imaju vremena za tebe ili ne, da li si kod kuće vaspitan ili nevaspitan, da li si pripadnik romske populacije koja se tada tradicionalno ženila i udavala na kraju osnovne, da li imaš posebne ili neposebne potrebe, ovu ili onu bolest, jedeš ovo ili ne jedeš ono. O tome se naravno pazilo, ali nije se potenciralo.
Bio je na časovima mir, red, rad i disciplina i svi smo bili kao jedno. Različiti ali celina, tim. Kao što će svako od nas biti deo tima jednog dana na svom poslu, a to jeste i treba da bude krajnji cilj obrazovanja. Formiranje zdravog pojedinca, da bude koristan deo šire priče, porodice, društva, ekonomije, kulture, države…
Učitelji i učiteljice su bili tu, sa svim ovlašćenjima da osveste nesvesne, opamete manje pametne, razmrdaju lenje i primete šta se kome dešava, na svim planovima.
Nasilnici su, u krajnjem slučaju, poslati kod direktora škole i vraćali se crvenih obraza, mirni i fini, resetovani na neko vreme ili čak postajali trajno fini.
Onda je početkom devedesetih došlo permisivno školovanje i vaspitanje, koje traje i dan danas i koje je unazadilo bar dve generacije.
A svi znamo kako izgledaju današnje škole. Postoje samo prava dece, a o obavezama ni traga ni glasa. Nastavni kadar nema više vaspitnu ulogu. Oduzeti su mu svi mehanizmi za uspostavljanje reda, rada i discipline. Roditelji konstantno ruše kod dece autoritet nastavnog kadra.
Sve to je praćeno turbo kapitalizmom, koji roditeljima oduzima 10-12 sati dnevno a obrazovni sistem danas očekuje i zahteva da se vaspitanje 100% dešava u porodici. Kada? Od posla iscrpljenim roditeljima čak i obespravljeni nastavni kadar staje na muku da moraju sa decom da rade domaće zadatke, skoro celu osnovnu i srednju školu. To mučenje nije dobro ni za decu, ni za roditelje, ni za učitelje.
Nekada su učitelji vrlo jednostavno rešavali kako da se domaći zadaci redovno i samostalno rade. Bio si prozvan, propitan, ispitan, dobio si minus ili čak jedinicu, a posle tog javnog blama ti je bilo toliko neprijatno da učenicima uglavnom nije padalo na pamet da dođu na čas bez domaćeg zadatka. Kakav-takav, uradili su ga makar na odmoru ako su slučajno zaboravili. Tako se usađuje odgovornost i podstiče trud, nešto moraš dati od sebe, ne može kao danas „ma baš me briga, ne može mi niko ništa“. Danas domaći zadatak učiteljici, sutra poslodavcu odrađen posao.
Na kraju, evo realan primer rešavanja kašnjenja deteta u školu. Od kada je moj sin sam krenuo da ide u školu u drugom polugodištu drugog razreda, tih 300 metara je sa društvom razvlačio i skoro uvek kasnio na čas. Mogli smo da pričamo bilo šta, da ga spremamo dosta ranije, ma ništa nije pomagalo. Kasnila su i druga deca iz razreda. Trajalo je to naše nerviranje i kašnjenje skoro godinu dana, dok jednog jutra sin nije skočio pola sata ranije i rekao panično, moram da krenem, ne smemo više da kasnimo, učiteljica Majda se „izvrištala“ na nas i rekla da to neće više da trpi, baš smo se uplašili i ne smemo više… Neverovatno! Pa što to ne uradi ranije učiteljice draga? Evo i pismeno ovlašćenje sa moje strane, ako treba. Do kraja osnovne škole đaci uglavnom nisu više kasnili.
Kao roditelj bih zamolio sve učiteljice ovog sveta, da se blagovremeno „izvrište“ kada je to potrebno, nauče decu radu, redu, disciplini i sačuvaju sebi i nama roditeljima more vremena i živaca. Roditeljima posebno, da bi se više družili sa svojom decom uz opuštenije i rasterećenije aktivnosti.
Ako poredim nekada i sada, pravi put je uglavnom negde između. Odlazak u krajnosti bilo koje vrste se često pokaže kao loša odluka na dugi rok.
Permisivna vzgoja
Angleška psihološka stroka, ki je izumila permisivno vzgojo v 90-ih, je lani nedvoumno in jasno priznala, da je ta vzgojni koncept otrok povsem zgrešen ter se javno opravičila svetu za povzročeno škodo na vsaj dveh generacijah otrok.
