Pesme
Kada dođoh u Sloveniju 2019. zamišljah sebe kao pticu selicu, mada mislim da sam više izgledala kao Ciganin čergar, s obzirom da su mi roditelji doneli sve moje drage i korisne stvari iz Srbije, ukjučujući i novu veliku belu plastičnu stolicu, a svi znamo kako najbolji razgovori nastaju u večernjim satima, baš na takvim stolicama.
Moje novo mesto boravka bilo je prizemlje jedne stare kuće, baš kao ono iz priča, sa dva velika prozora i širokim simsom, na kom se moglo sedeti, misliti i kad se ne gleda u telefon- maštati. Niko ti ne kaže da u realnom svetu to sedenje na simsu nije uvek romantično, jer ponekad kakav pijanac kibicne malo kroz tvoj prozor, verovatno čudeći se nekom pijanom liku što ga gleda, dok mu deluje kao da su se negde već sreli. Tako se oni ćutećki gledaju sve dok jedan ne odluči da ode nazad po novo pivo. Danima bez pijanaca sims dobija nazad svoju nezasluženo otetu romantičnu ulogu i dozvoljava mi da uživam u prizoru uskih ulica i odavno penzionisanih zgrada, poput onih u Gradiću u Petrovaradinu. Volela sam subotnja jutra, jer nisu mirisala na ispite i kolokvijume dragog mi FTN-a, već si ko pošteni student mogao da radiš šta ti je volja. Obično sam posle doručka napravila lepu atmosferu za sebe tako što bih skuvala kafu, sela na jastuke na simsu i tako među knjigama i mladim sunčevim zracima pronašla trenutak za svoje misli.
Tada su mi na um padali moji omiljeni pisci i pesnici iz detinjstva, Jova Zmaj, Ršum, Mika Antić, Duško Trifunović, Branko Ćopić… Pokušala sam da se setim nekih njihovih stihova i priča, gde sam samu sebe iznenadila, jer sam još uvek znala pojedine delove napamet. Mnogo mi je zanimljivo to što naši neuroni uz pomoć električnih signala umeju da zagolicaju i dušu i telo, stvarajući dopamin bez potrebe za spoljašnjim nadražajima. Sve ovo me je činilo i pomalo tužnom jer veoma malo vremena posvećujemo upravo takvim dragocenim trenucima. Sve te reči divnih pisaca i pesnika bejahu poput starih prijatelja, grlile su svojom dubinom, prošarane setom, nežnošću i toplinom.
Na ovakav način napravila sam odličnu osnovu za svoju kreativnost, koja je na to krenula da tka svoju potku u vidu stihova. Ni sama ne znam odakle su oni dolazili, ali sam ih puštala da se sami nižu. Neki su bili uštogljeni, neki opušteni i razigrani, jedino pravilo bilo mi je da ih ne menjam, već da ih ostavim u izvornom obliku. Ne mogu reći da sam zadovoljna svakom pesmom koju sam napisala, ali sam bila zadovoljna što sam svoju kreativnost i emocije iznela na papir, što me je činilo veoma srećnom.
Želim da napomenem da ni ,,pesnikinja‘‘ nije znala tačno šta je htela reći, ali da se nada da će makar u jednom čitaocu probuditi želju da svoje misli stavi na papir.
(Jelena Prodanović, septembar 2024)
