Ime mi je Tihomir
Povodom 110 godina od Albanske golgote, velikog stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, a posebno sećanja na hiljade mladih regruta, koji su zbog nemogućnosti sahranjivanja na kopnu spušteni u Jonsko more, objavljujemo ovu kratku priču.
Ime mi je Tihomir.
Umro sam na Krfu, daleke 1916. godine.
Umirao sam dugo i teško. Umirao sam bolno i polako.
Deo mene već dugo je bio mrtav. Ostali delovi gasili su se postepeno, u neizvesnosti albanskih planina, u uzdasima moje braće, smrznute i gladne, u kricima prestrašene dece, u suzama majki pred čijim bolom su drhtale planine kojima smo gazili. Moj tanki vojnički šinjel lepršao je oko mršavih ramena, a zima se probijala do kostiju, sisajući iz njih i poslednju mrvu snage.
Umirao sam sa svakim palim bratom čije smo kosti sejali na našem krvavom putu. Morili su nas glad, tifus, zima i neprestane borbe. Moje otupele noge su svakim novim korakom bivale teže, moje telo slabije, moj vid zamagljeniji, a duša praznija.
Iz Srbije sam poneo grumen zemlje. Nosio sam ga u unutrašnjem džepu kaputa, tu pored srca. Tu, gde se obično nose slike voljene žene, ja sam nosio grumen moje pokorene zemlje.
»Ako umrem«, mislio sam dok sam hodao, »neka me sahrane u ovom starom kaputu. Ako u grob ponesem sa sobom ovu krvavu zemlju, jedino tako će moja duša pronaći mir.«
Smrznutim rukama čvrsto sam stiskao mesto gde je stajalo moje srce. Strahovao sam da mi se taj grumen, pod mokrim šinjelom, ne istopi, da se ne pretvori u blato, kao tlo kojim su moje noge teško koračale. Činilo mi se da sam strepeo više za njega nego za sopstveni život. Ništa više nisam ni imao. Osim tog grumena nesrećne zemlje, kojom vekovima hodaju tuđe pomahnitale horde, besramno grabeći ono što je od nje ostalo.
»Ne dam te zemljo moja«, mislio sam. »Tu si na sigurnom, tu si na toplom, tu pored mog srca…«, pričao sam sa svojim grumenom, kao da u malom džepu nosim čitavu jednu Srbiju.
Oko mene su padala moja braća, iznemogla, gladna, bolesna. Njihove leševe smo ostavljali po pećinama, da im zveri ne bi raznosile kosti po nepreglednim planinskim klancima. Išli smo dalje, teškim koracima, u još težu neizvesnost. Pevali smo. I sanjali budni. Pričali smo o porodicama, o njivama i imanjima, o prošlim i o novim ljubavima. Koračao sam pored Alekse, Riste, Bože, Miloša… Risto se smejao i govorio: »Srbiju čeka spasenje, Bog nije zaboravio na nas!«
Gledali smo ga i mislili: »Koje spasenje, moj Risto? Je li spasenje u smrti? Je li smrt jedini izlaz? Ako jeste, neka požuri… dani su neizdrživi, noći još gore.«
A eto, ipak smo izdržali. Prešavši planine, dočekale su nas lađe koje su nas prevezle na Krf. Bio sam srećan. Još uvek sam u džepu stiskao grumen svoje zemlje. Možda još ima nade, mislio sam…
Nažalost, moje telo je oslabilo i meni se uskoro na Krfu približio kraj. Svakodnevno sam gledao kako moju umrlu braću u zoru odvoze sa ostrva i spuštaju u more. Bio je to najpotresniji prizor koji su moje oči do tada videle. »Srbijo, majko! Junaci ti tonu u ranu zoru!«, mislio sam gledajući za lađom koja je natovarena mrtvim regrutima, lagano plovila.
Uskoro, i ja sam postao samo telo bačeno na palubu malog broda, koji je čekao zoru da isplovi na plavu pučinu, odakle će me spustiti u more koje će postati moj novi dom.
Dok sam tonuo u plave dubine, moje reči su u nepovrat odnosili valovi. Šaputao sam: »Moje ime je Tihomir. Dom će mi postati Plava Grobnica. TIHO je ovde, ali neću naći MIR. Grumen moje zemlje upravo mi se topi u džepu vojničkog kaputa…«
Napisala: Nataša
Lektura: Vera Majstorović Hristić
