Jedva uspeh da ugrabim jedno parče hlada za sebe, ispod dobrog, starog hrasta. Sunce je već bilo upeklo te je primoralo volove, a i nas dečake da se sakrijemo od njega i nađemo spas u hladu kakvog drveta ili žbuna. Naša srca još su uvek brzo kucala od prethodne igre i kupanja u obližnjoj rečici, ali nas je umor brzo savladao i jedan po jedan klonuli smo u slatki dečački san.

Taman kada sam se potpuno prepustio i dozvolio snu da mi ponudi svoje čari, neko me iznenada prodrma po ramenu uz reči, Mihajlo stigao je telegram za tebe. Onako sanjivo pogledah u sadržaj telegrama u kom videh da me Pašić poziva da prisustvujem Pariskoj mirovnoj konferenciji.

Istog trenutka se moja glava razbistri, te se brzo spakovah i pođoh za Pariz. Od tog 10. aprila 1919. godine minulo je punih sedam sedmica u trudu i zalaganju da moj voljeni Banat ostane u zagrljaju Kraljevine SHS. Pošlo mi je za rukom da prigrlimo i naš Bled i njegovu kotlinu, kao i delove Koruške, Baranje, Dalmacije, Istre, Međumurja, ali i pogranične delove Makedonije sa Bugarskom.

Obrisah graške znoja maramicom i zadovoljno sedoh za svoju katedru dok sam sa velikim žarom odgovarao na pitanja mojih bistrih učenika, sa Kolumbija koledža, vezana za moj najnoviji patent za prenošenje električnih talasa. Kada sam konačno stigao kući pogledao sam na kalendar i iznenadnio se kada sam video da je već 12.mart 1935. Iako je bio mart, sunce je jarko sijalo dok su njegovi zraci nestašno trepereli obasjavajući sliku najdražeg mi Idvora, podsećajući me na sve divne trenutke moga detinjstva. Sedoh na sofu da bih još malo uživao u tom milom prizoru, ali me polako savlada umor te zaklopih oči na kratko.

Taman što sam mislio da ću imati lepu popodnevnu dremku, neko me jako prodrma po ramenu vičući "Mihajlo, pobegoše volovi, trk za njima".