Potez koji ostaje
Nekada davno je živeo kralj koji je voleo da igra šah i koji je najvažnije odluke za kraljevstvo donosio upravo za šahovskom tablom. Tako je jednog dana sedeo sam u svojoj velikoj dvorani razmišljajući o strategiji za sutrašnju bitku protiv susednog kraljevstva. Gledajući lepo izrađene figure ispred sebe, prenuo se iz zamišljenosti kada su se otvorila vrata dvorane, a pred njim pojavila devojčica pogleda ustreptalog od radoznalosti.
“Mlada damo, da li biste odigrali jednu partiju šaha?”, upitao ju je kralj.
“Naravno”, odgovorila je ona oduševljeno, smestivši se odmah na veličanstvenu stolicu nasuprot njega.
Kralj je partiju započeo brzo i precizno kao da je unapred znao redosled svih poteza, a devojčica polako i mirno kao da ima sve vreme ovog sveta. Mislila je da se igra ne meri vremenom, već pažnjom koju joj posvećuješ. Da se razmišlja srcem koliko i razumom.
Kralj je smatrao da je to detinja nesigurnost. Nešto što vremenom nestane kada se ovlada pravilima igre. Međutim, kako su figure menjale mesta, shvatio je da devojčica ne okleva - već naprosto uživa. Njeni prsti su lebdeli iznad table kao da čeka da joj figure same kažu kuda da ih uputi, a ona se samo smeškala osećajući sva ta polja neslućenih mogućnosti.
„Znate li vi“, započeo je kralj, pomerajući topa, „da se u ovoj igri uči kako se vlada?“
Devojčica se blago osmehnula ne podižući pogleda sa svoje kraljice.
„Znam“, odgovorila je ona, „Ali, takođe, i kako se ne vlada.“
Zbunjeni kralj ju je pogledao namršteno. Takav odgovor nije očekivao. Položaj figura na tabli mu je odjednom postao nejasan, kao karta sveta iscrtana rukom deteta.
„Zar vas ne plaši poraz?“, upitao je kralj.
„Ne“, odgovorila je staloženo, „Jer, ako izgubim, igra će se završiti. A ako pobedim, takođe. Ona je živa samo dok je igram.“
Te reči su se zadržale u dvorani duže nego potez. Kralj je po prvi put primetio da mu disanje prati ritam igre, a ne obrnuto. Osetio je čudan stid, ali ne pred devojčicom, već pred samim sobom, jer je svaku prethodnu partiju igrao kao da mora nekoga da slomi. Gledajući netremice njene pametne oči, vratio je svog skakača na mesto sa koga je krenuo da usmrti njenu kraljicu.
„Primirje?“, predložio je on nešto tišim, ali i dalje prodornim glasom, pruživši joj svoju džinovsku šaku.
Devojčica ga je pogledala iznenađeno.
„To je najlepši mogući kraj partije!“, rekla je spustivši svoju malenu šaku u njegovu, „Niko više ne mora da strada.“
Kralj je ustao i prišao prozoru. Sa visine je video oštre i tamne granice svog kraljevstva, kao poteze povučene u gnevu.
„Hteo bih nešto da vas pitam“, rekao je ne okrećući se, „da li biste mogli da me naučite da igram bez straha i mržnje?“
Devojčica se na kratko uozbiljila i zamislila.
„Naravno“, odgovorila je najposle, „Ali, morate da mi obećate da nećete svaki problem pretvoriti u bitku.“
“Obećavam”, odgovorio je ozbiljno kralj.
Te noći on nije mogao da spava. Umesto toga, premeštao je figure na tabli shvatajući da pobeda može da bude mir bez rata, a bitka učenje i razgovor.
U zoru je glasnike poslao susednom kraljevstvu, koji su odneli i doneli reč u kojoj je živela nada: PRIMIRJE!
Od tog dana, u velikoj dvorani se više nije učilo samo kako da se pobeđuje, već i kako da se uživa u igri. A ponekad bi kralj, gledajući devojčicu kako razmišlja nad tablom, imao utisak da je ona gospodar jedne mnogo veće igre od one koju igraju odrasli.
Autor: Branko Bajić
Fotografije: Kolja, Tamara i Petar - Pupinova škola šaha