NA GRANICI SVETOVA

Jednoga dana, dok sam se igrao sa svojim sinom u parku, vetar me je udario u leđa noseći mirise, melodije i sećanja. Najednom sam se našao između visokih novobeogradskih oblakodera koji, kao kanjon reku, čuvaju naša detinjstva da ih ne odnese zaborav. Na drugoj strani dvorišta je stajala ona i kikotala se.

Dolazila je često, iz susednog bloka, zajedno sa još par devojčica ispred naše zgrade, gde smo mi dečaci glumili Tarzane iskačući iz ljuljaške u pokretu i partizane jureći Nemce oko drveća. Kada bi one došle, malo bismo se umirili i počeli da se zabavljamo sa nekim umerenijim igrama kao što su Monopol, karte ili začikivanje ispod zvezdanog neba.

Utrkivali smo se ko će biti duhovitiji, zabavniji i opušteniji. Sećam se kako smo se prvi put napili i to na sred centra grada. Devojčice nisu pile, samo mi »muškarčine«. Dva gutljaja vina i već smo bili najveći šmekeri u bisokopu u koga smo ih odveli. Jedino ljudi koje smo gazili dok smo tražili svoja sedišta nisu bili istog mišljenja.

Odlazili smo pored Save vozeći bicikle, pričali smo do dugo u noć, pravili zabave… Dovoljno bi bilo da samo jedan siđe u dvorište i vikne – žurka! To bi značilo da je nečiji tata negde na placu odnosno vikendici ili je nečija mama dežurna tako da je stan bio samo za omladinu. I već bi nas 20-tak pevalo i veselilo se. Za svaki događaj smo obično snimali i posebne kasete (to su one male crne plastične kutije preteče CDova i USBova) sa određenom muzikom »za sve«, znači malo zabavne, malo narodne i malo rok muzike. Desile su se i prve simpatije ali i prvi poljupci.

Imali smo jedno pravilo, posle svake zabave smo se potrudili da vratimo stan u »pređašnje stanje«, tako da nam roditelji sledeći put ne bi zabranili da dovodimo prijatelje. Jednom je moj tata našao par flaša u saksijama od cveća, ne mogu da se setim svog brilijantnog odgovora na njegovo pitanje »šta će one tamo?«, ali znam da se situacija umirila i da embargo na stan nije zaživeo.

Tada, nismo znali šta je plač i tuga. Čak i kada smo padali sa Pony-ja, naših razjarenih konja na dva točka u galopu, je bilo nekako drugačije. Kada bi se to desilo niko nije plakao, samo je obrisao pesak i sitne kamenčiće ostale iza kamiona koji su pravili naše blokove i jurio dalje. Možda je bio malo tužan što je izgubio titulu najboljeg bicikliste ali to nije bilo ni približno onom osećaju koji smo doživeli jednog dana kada joj je u igri pala perika. Ako se tada neko i nasmejao, par meseci kasnije, jednog vetrovitog jutra, nikome ništa više nije bilo smešno.

Nekontrolisano smo počeli da plačemo. Plač se pretvorio u nazdravljanje u njenom imenu a nazdravljanje se pretvorilo u pevanje pesama koje je ona volela. Drali smo se iz svega glasa. Niko nas nije umirivao, niko nas nije utišavao. Znali su da tuga jedino može na taj način da ode iz naših srca i da uđe zadovoljstvo da smo je poznavali.

Sahranjena je u belom kovčegu na obližnjem brdu. Posle toga žurke više nisu bile iste kao pre, ali ni naše detinjstvo. Prolazile su decenije, dok se iznenada nije pojavila nošena vetrom iznad svoda nebeskog. Napisao sam pesmu i otišao da nađem fotografije iz tog perioda ne bi li našao njeno lice. Ali, uzalud. Na jednoj slici je bila pokrivena kosom a na drugoj se sakrila iza stuba. Njen lik mi se izgubio iz sećanja ali još uvek čujem njen smeh koji kao da dopire sa rajskih livada.

Bog da joj dušu prosti.

Branko Baćović
Lektura: Jelena Prodanović

Share on Facebook

Tweet

Follow us

Save