Čemernica (pesma janjičaru)

Trčimo iza konja
ispod biča koža puca
nemam snage nemam ništa
nemam duše da me boli

Iščupano srce peče
sutrašnjica ružna crna
ako meni tebe uzmu
ne razumem Boga svoga

Ah… Petre slušaj me
slušaj majku šta ti kaže
silno voli te

U ušima nemi jauk
u ustima pesak vreli
pluća su mi ispod brda
koračam u bezdan beli

Ispred mene samo ti si
iza mene ništa nema
ako meni tebe uzmu
uzeće mi život celi

Ah… Petre slušaj me
slušaj majku šta ti kaže
silno voli te

Godine su mnoge prošle
suza mi je suva gola
da li pališ moje selo
ili moje telo bodeš

Više ništa važno nije
mene nema, nestala sam
otišla sam iza sveta
u dubinu reke svoje

Ah… Petre slušaj me
slušaj majku šta ti kaže
silno voli te

Branko Baćović


ŠTA SU PISCI HTELI REĆI?

U vreme kada sam išao u školu, na časovima srpskog jezika, mnogo puta je nakon čitanja pesme, priče ili knjige učiteljica tražila da objasnimo »šta je pisac hteo da kaže«.

Taj proces je veoma zanimljiv, pošto pisac mnogo puta ne govori ništa, već samo osluškuje. On je jednostavno zapisničar nebeskih sila. Kada nije povezan sa određenim vibracijama koje mu daju podsticaj da nešto saopštava sa jedne ravni na drugu, odnosno da rečima sažima delotvornu silu prožetu znanjem, obično kaže da nema inspiraciju. Dakle, nema kreativnog podsticaja.

Kako znamo odakle dolazi taj impuls odnosno podsticaj. Mislim da su ključne reči koje to najbolje označavaju – stvarati, graditi, sazdati. Suprotno od toga je nestvarati, rušiti i razuzdati. Primetićete najbolje tu božju primesu ukoliko koristite naše i ne tuđe reči. Inspiracija je dosta korišćena reč ali je, bar meni, neprevodiva, odnosno ne znam da li je pozitivna ili negativna. Ali, ako kažem nadražaj je mnogo jasnije da se radi o nečemu što je drago ili je bar tako trebalo da bude, nečemu što te pod-stiče odnosno gura da radiš nešto lepo. Naravno, još lepša reč je nadahnuće.

Dok sam pisao ove redove sam, po ko zna koji put, doživeo koliko nas otuđenost od našeg jezika u nekoj meri odvaja od pravilnijeg definisanja odnosno značenja. Probajte i sami da napišete nekoliko rečenica u kojima objašnjavate neki malo komplikovaniji, složeniji proces odnosno postupak, ali tako da NE koristite strane već isključivo naše reči. Videćete da je teško ali da je ono što je napisano dosta jasnije i preciznije odnosno određenije, što znači da ima neki red.

Pa pogledajmo samo reč »proces« koju koristimo ali koja je neprevodiva i samim tim nejasnija od reči ili od kovanice po-stupiti, što lepo znači »ići stopu po stopu« odnosno stvarati do odredjenog učinka. I tako dolazimo do reči u-činak koja je mnogo sadržajnija i jasnija od reči rezultat. Znači nešto smo (u)činili i dobili u-činak.

Hoću da kažem da je piscu, ili bar meni, lakše da objasni a čitaocu lakše da razume »šta je pisac hteo da kaže« ukoliko pisac koristi naše umesto tuđih reči, naravno ukoliko taj isti pisac ne koristi »pesničku slobodu« da izrazi svoja zapažanja i osećanja.

Na primer strofa »U ušima nemi jauk, u ustima pesak vreli, pluća su mi ispod brda, koračam u bezdan beli« proba da objasni stanje u kojoj se junakinja odnosno heroina ove pesme suočava dok trčeći satima, zajedno sa drugim ženama, za konjima na kojima turski vojnici odvode decu u nepovrat. Dok po stoti put izgovara sinovljevo ime nadajući se da će tako napraviti vezu izmedju nje i njenoga čeda negde u budućnosti i time mu pomoći da ne zaboravi ko je i odakle je. Čuje tihe umorne jecaje svojih sapatnica, od bola ne može više ni da govori, pluća su joj pritisnuta tugom, ostaje bez vazduha i onesvešćuje se ispunjena čemerom negde na planini koja je zbog toga i dobila ime Čemernica.

Da li se njen sin vraća kao janjičar, da li pali njeno selo i nju ubija ostaje u vazduhu u nekoj budućnosti koja može da bude ispisana čitaočevom maštom.

Pesma je posvećena svoj deci koju su dušmani oteli od roditelja na bilo koji način od vajkada do danas, bilo mačem, bombom, drogom ili nečim samo vama poznatim. 

Slava im. Neka hodaju rajskim stazama i našim srcima.


Branko Baćović

Hvala Jeleni Prodanović i Bojani Ristić